Medic Tent

Jedva sam se doteturao do ovog satora.

Svaki naredni korak je bio sve veci pakao.

Usao sam. Prostrana satra sa bezbroj bolnickih kreveta i odeljenja za razno razne vrste povreda.

Usao sam unutra. Unutra su se nalazile sestre,doktori i ostalo medicinsko osoblje.

Nesto su zustro razgovarali i drzali predavanja jedni drugima. U momentu kad sam usao nastao je tajac.Svi su me u trenutku pogledali sokirani.

Prisla mi je sestra sva uznemirena i u panici. Odmah me je smestila u bolnicki krevet.

'Lakse malo,sestro. Nije valjda da toliko kriticno izgledam.'pokusao sam da se nasalim ali izgleda da je moje stanje stvarno bilo ozboljno.

Ovde cu biti neko vreme dok se skroz ne oporavim.

Spojler:

Budim se u bolnickom krevetu.
Bolovi su znatno manji nego juce,ali jos uvek nisam imao snage da ustanem iz kreveta.

Poslednje cega se secam jeste da sam dao sestri unapred troskove lecenja.

Pogledao sam unaokolo koliko sam mogao da pomeram glavu.

Bio je dan. Negde oko podne rekao bih.

Sestre su uzurbano trcale unaokolo,radeci svoj posao.

Pored kreveta,na malom solcicu,sam video da su mi ostavili dorucak.

'Konacno!'pomislio sam.' Konacno hrana i caj.'uz napor sam se prebacio u polozaj izmedju lezanja i sedenja. Poceo sam da jedem.

Ovde sam vec nekoliko dana. Stanje mi se,polako ali sigurno,poboljasava. Bolovi su sve manji a funkcije tela i udova sve vece i preciznije.


Medicinsko osoblje je ovde prilicno fino i predano svom poslu u potounosti a higijena na zavidnom nivou.

Neretko sam vodio razgovore sa sestrama i dokorima. Nisam im otkrivao nista o sebi ili o onome sto se dogodilo. Vise su bile svakodnevne teme u vidu razgovora o vremenu,mom zdravstvenom stanju i njihovoj struci.

Poceo sam,povremeno,da izlazim iz kreveta. Uz pomoc osoblja sam mogao da setam. Obavim nuzdu i slicne,osnovne,stvari.

Lezao sam danima i dosadjivao se. Iskreno sam se nadao da ce mi neko doci u posetu.

Ali nisam imao nikog. Jedino koga sam poznavao,sa kim sam imao neki pozitivan odnos,su Itachi i Sajin.

Bio sam svestan da nema sanse da ce neko od njih dvojice da potrosi svoje dragoceno vreme da bi me posetio.

Prvi put,od rane mladosti,sam se osetio usamljeno i beznacajno.

Moje prirodno okruzenje je divljina. Tamo nema mnogo vremena za razmisljanje. Razmisljanje o stvarima koje ti nedostaju.

Vecinu vremena provodis tako sto planiras i razmisljas kako da prezivis.

Lezao sam ususkan u kreveru,u 'fetus',polozaju . Prvi put u zivotu sam pustio suzu a da nije od fizickog bola. Neprimetno,da niko ne vidi.

Dani su prolazili. Stanje mi je stabilno ali za svaki slucaj sestre su mi savetovale da ostanem hospitalizovan jos neko vreme.

Ovde je vreme prolazilo uzasno sporo.
Svaki dan kao godina.


Sa druge strane. Bio sam na toplom,obezbedjen smestaj i redovni obroci.

Mogao sam samostalno da se krecem bez ikakve pomoci.

Dane sam provodio ili u krevetu. Ili blizu prozora gledajuci sta se napolju desava. Zudeo sam za slobodom. Jedva sam cekao da izadjem odavde.

Jedan dan. Dosadjivajuci se,kao i obicno, zatrazio sam od sestre da mi da nekoliko papira,pero i mastilo. Imao sam potrebu da napisem nesto. Nesto meni vrlo bitno.

Poceo sam da pisem. To mi je ispunjavalo vreme. I pomagalo mi je da prebrodim nezadovoljstvo sto sam zarobljen u ovoj bolnici.
(To sto sam napisao bice na onom takmicenju)

Jutro. Jos jedno sugavo jutro u ovom paklu..
Sestra me je naglo probudila i dala mi je neki papir koji sam morao da potpisem.

Otpusna lista.



Konacno. Izlazim iz ovog zatvora.

Pokupio sam svoje stvari. I,sto je najbitnije,poneo sam sa sobom one papire. Pisao sam u njih sve sto mi je bilo na dusi. To mi je 'ubijalo' vreme.

Krenuo sam prema izlazu potpuno oporavljen.