Glavne Ulice

Dok se Sakura igrala sa dečakom slušala je Tiena. Samo potvrdno klimnu glavom te nastavi sa igrom. Za trenutak zu zastali ali Sakura nije obraćala pažnju. U jednom trenutku čula je Tiena kako govori sa nekim ljudima pogledala je u njih i shvatila da su to zapravo roditelji ovog dečaka. Prišla im je te čučnula kako bi bila dečakove visine.

"Pa, izgleda da je igra gotova. Vidimo se."

Reče te ga zagrli. Uzdignu se te preda dečkića roditeljima. Majka ga je odmah zagrlila sa suznim očima. Još jednom im se zahvalila te se Sakura osmehnu i reče:

"Nemojte se zahvaljivati to nam je posao. Vaš sin je jedan jako živahan dečak. Nadam se da neće bežati više. Zar nije tako maleni?"

Reče te pogleda u dečkića koji se i dalje smejao. Samo je klimnuo svojom malom glavicom.

"Pa, mi bi sada trebali da krenemo. Bilo mi je drago."

Reče te se osmehnu i mahnu dečaku. On joj uzvrati te se i ona nasmeja.

Tien i Sakura su nastavili šetnju po ulicama. Sakura je gledala u Sunce koje se polako spuštalo iza oblaka. Gledala je u prelepo nebo koje je poprimalo različite tonove ljubičaste, crvene i narandžaste. Uživala je u ovakvim trenutcima. Čim je saslušala Tiena, Sakura pogleda ka oblacima i reče:

"Pa, moram da priznam da u tim rečima ima malo istine. I meni je mnogo drago što si ga našao ali sam ubeđena da bi se i ti lepo izigrao kada bi mu dao šansu. Veruj mi da je još slađe kada si i sam deo te ekipe. Deca nisu teška. Svako sadrži dete u sebi samo je pitanje koliko je to dete u tebi živo znaš. Verujem da jeste barem malo što znači da još ima nade za tebe. Samo sledeći put probaj i verujem da ćeš uspeti"

Rekla je dok se polako smrkavalo. Nebo je polako postajalo sve tamnije i tamnije. Prolećni povetarac je mrsio Sakurinu kosu ali joj je to poprilično prijalo.

"Hvala ti ali nisam ja jedina znaš.. I ti si isto osećajna osoba samo što ja krijem samo određena osećanja. Ispod svake maske ozbiljne osobe krije se dete koje je dosta toga pretrpelo pa se plaši da spusti zidine koje je sa velikom mukom sagradilo. Isto tako se i iza maske srećne osobe kriju suze. Samo mnogo više njih. I rane koje su previše duboke kako bi bile isceljene. Nakon svake rane ostane ožiljak."

Pogleda ka nebu i vidi Oriona. Nasmeja mu se te mu mahne.

"Pa Tien, ja bih sada morala da krenem ali se nadam da se ubrzo srećemo ponovo. Vidimo se!"

Nasmeja se te mu mahne. Okrenu se te krene...

Sakura je utrčala u glavne ulice. Niz lice joj je još uvek padala po koja suza.

"Eh... Zašto se ovo meni dešava? Ja stvarno ne razumem. Koliko god da se trudim da shvatim, kednostavno mi ne uspeva..."

Pogleda ka Orionu te mu uz neki mali osmeh reče:

"Šta ti misliš Orione... Ma... Neću o tome da razmišljam.... Samo se pitam šta li radi Nagito.. Zna li da sam i ja postala vojnik.... Gde li je sada?"

Gledala je tako ka nebu i lagano se šetala ulicama.

Sakura duže vreme nije skidala pogled sa Oriona. On ju je uvek podsećao na dom ali ovog puta ju je podsećao na nešto njoj mnogo bliže i nekako draže. U momentima tišine jedino to joj je pomagalo. Njenu laganu šetnju prekinuo je neko ko se sudario sa njom. Bila je previše tužna da bi gledala sa kim se sudarila jer je sada htela samo da bude u nekom njenom svetu gde je srećna i gde su sve njoj važne osobe oko nje. Zatim je osetila topli zagrljaj i poznati miris. Činilo joj se da samo umišlja pa je polako podizala pogled. Susrela se sa očima koje je dugo želela da vidi ali nije uspevala. Odmah mu je uzvratila zagrljaj te ga još jače stegla. Tišinu koja je vladala ovim ulicama prekidali su otkucaji Nagitovog srca. Njene suzne oči opet su počele da plaču ali ovaj put pd sreće. Kroz suze mu se obratila. Njen glas je još uvek pomalo drhtao:

"Ja....ja prosto ne mogu da verujem...... "

Rekla je te ga još jače zagrlila. Želela je da ovaj momenat traje zauvek.

Sakura je i dalje čvrsto držala Nagita. Jednostavno, Sakura je nakon nepunih godinu dana koji su za nju predstavljali večnost, uspela da ponovo oseti taj miris i taj zagrljaj u kom bi mogla večno da ostane. Kada je čula njegov glas, glas koji ju je na neki čudan način oduvek smirivao kroz suze joj se oteo veliki smešak. Primetila je da ni on ne namerava da prekine pa je zbog toga bila mnogo srećna. Nije želela da prekida tišinu jer joj je ova tišina prijala. Ništa joj nije smetalo u njegovom zagrljaju.

"I ti si meni"

Rekla je kroz šapat jer nije želela remetiti tišinu. Na licu je imala mali osmeh koji dugo nije nosila na licu. Zabpravila je na sve brige koje je imala. Nije više marila za pitanja koja joj su se vrzmala po glavi jer ih više nije ni bilo.

Sakura se i dalje nalazila u toplom zagrljaju koji dugo nije osetila. Ponovo je čula glas u kom je uživala. Slušala je svaku reč koju je govorio. Široko mu se osmehnula ali nije ga puštala iz zagrljaja.

"Naravno, ali neka bude na otvorenom. Falilo mi je gledanje zvezda sa tobom... Kao onda..."

I dalje je bila u njegovom zagrljaju. U potpunosti je zaboravila na sve. Na vreme, mesto, probleme, za nju je postojao samo ovaj trenutak. Zatvorila je oči i slušala otkucaje njihovih srca.

Dok je Salura uživala u Nagitovom toplom zagrljaju nije mislila ni na šta drugo osim na to da joj se ostvarila najveća želja. Da se opet sretne sa njim. Kada ju je poljubio u čelo kroz nju je prošlo mnogo leptirića. Osećala se predivno i bila je veoma srećna jer joj je nakon dugog vremena osetila toplotu oko srca. Nije više osećala ti najmanju česticu straha ili tuge koju je ranije osećala. Dok ju je Nagito držao za ruku i vodio ka parku, Sakura im isprepleta prste. Gledala je u njega i u prelepo zvezdano nebo koje je večeras posebno sijalo. Imala je osećaj da će, ako ga slučajno pusti ili izgubi iz vida, izgubiti zauvek pa nije sklanjala pogled sa njega ni na sekund.

"Ja još uvek ne mogu da verujem da je ovo istina..."

Rekla je kroz smešak dok je u sebi skakutala popud malenog deteta. Svaki put kada bi njen pogled bio usmeren ka njemu, Sakura je u očima imala iskre koje su sijale popud zvezdi na nebu. U jednom momentu je bacila pogled na Oriona koji je sijao nekom novom nežnom bojom. Izgledao je srećno baš kao i Sakura. Nasmejala mu se pa pogled opet prebacila na Nagita.

"Vidiš li... I Orion je srećan.... Smeši se...."

Sakura je još uvek držala ruke oko Nagitovog vrata. Dok ju je nosio po ulicama skrenuo je u jedan zabačeniji deo. To nije smetalo Sakuri jer je to jedva primetila. Bila je zauzeta posmatranjem njegovog prelepog lica. Kada joj se približio neki trcni su joj prošli kroz leđa ali čim je čula njegov topli glas odmah se smirila.

"Ma nemoj ti ništa da se brineš. Razumem sve. Nisam baš sigurna da je ovo primereno za dva vojnika. Pogotovo za jednog sa činom kao što je tvoj.Trenutno se samo brinem da ti nisam ja malo teška..... "

Reče te ga uz ospeh kratko poljubi. Na licu mu se našao jedan mali zalutali pramen kose koji je ona odmah sklonila.

Užurbano je koračala ulicama trudeći se da se ne sudari sa nekim. Želela je da što brže stigne na trening jer su joj se mnoge misli vrzmale po glavi a nije imala sa kim da ih podeli. Želela je da je Nagito sada uz nju i da može da ga zagrli jer je bila svesna da bi joj jedino to sada pomoglo. Ubrzo je odbacila tu zamisao i nastavila. Želela je da na treningu iskali sve strahove. Želela je da razmišljanje i kolebanje u njenoj glavi prestane..

"Samo još malo..."

Izašla je iz Dojoa na njenu žalost. Nije bila srećna što se ponovo rastaje od Nagita ali je bila srećna što ga je srela makar i na momenat. Šetajući se razmišljala je šta bi moglo da joj bude potrebno za misiju pa je odlučila da ode do nekog marketa za oružje. Ugledala je jedan market te je žurno krenula ka njemu.

"Nadam se da ću naći bar nešto tamo.."

Član 'Tien Shinhan' je izvršio sledeću akciju : Kockica

---

'Uspeh/Neuspeh' :