Ulice Siromašnih

Da li me to indirektno pozivate na romantican sastanak Sakura?Ne prilici bas vasem vojnom licu,zar sam vam se toliko svideo na prvi pogled?(Nasali se Vergil),salu na stranu ja sam Kitsune(Vergil je nastavljao lagati radi bezbednosti i svog misterioznog karaktera)drago mi je da sam vas upoznao,da volim zvezde dolazim iz jednog mesta gde se zvezde vrlo ozbiljno shvataju tako da su bas onako misticne i interesantne za proucavanje.Mozemo ici gde god zelite taman da mi objasnite malo vise o ovim ulicama i da se ispricamo malo usput,bice mi drago da pravim drustvo tako lepoj dami,nadam se da prihvatate kompliment.


Vergil:Nadam se da nece biti neka zamka mada ne verujem izgleda previse dobre duse da bi tako nesto uradila,mada kako ono kazu,"pazi se kome verujes jednom je i djavo bio andjeo"...(pomislio je u sebi)

Dok je slušala novog poznanika nasmejela se njegovoj šali.

"Moram da priznam da mi je drago da ste dobre volje pa se šalite. I meni ovako popravite veče i na tome Vam se zahvaljujem. Ali, pravo da Vam kažem, ne volim da sam sa nekim na Vi a da prijateljski pričamo pa ću Vas, uz vaše dopuštenje, oslovljavati sa ti."

Čim je čula da i Kitsune voli zvezde oduševljeno se osmehnula te mu rekla:

"I meni je drago Kitsune. Ja sam od malena razvila veliku ljubav prema zvezdama. One za mene predstavljaju dom znaš? Kao mala pronašla sam svoju zvezdu koju volim i gledam i dan danas. Sve se menja ljudi, mesto, okolina, ali zvezde su za mene uvek ostale iste. One predstavljaju moj dom. Imaš li ti zvezdu koju voliš zvati svojom?"

Dok je to izgovarala odlučila je da nastavi da se šeta ulicama sa Kitsunom.

"Nemaš ovde nešto puno mesta za šetnju. Imaš malo dalje krčmu i park ali nema ovde nekih velikih atrakcija znaš... Nisam nikada viđala ovde ulične svirače ili neku drugu vrstu zabave u kojoj bi mogli uživati stanovnici ovog grada. Nekada su ove ulice za mene bile veoma tmurne a verujem da su i tebi. Prosto, ove ulice će nekada i tebi biti ispunjene nekim lepim situacijama pa ti neće više biti strane veruj mi.."

Reče to te pogled opet prebaci na zvezde.

Vazi Sakura obracacu ti se sa ti,ipak si ti mlada ne bih ni ja voleo da mi persiraju ali to je moja edukacija i deo moje licnosti sta god da ti smeta u vezi mene ti mi reci i ispostovacu tvoju zelju jer znam da budem vrlo direktan ali volim tako da kazem sve u lice sta mislim,dakle pitas me koja je moja zvezda?...Reci cu ti samo da je u pitanju Persej,najsjajnija zvezda Mirfak-a a ona je eklipsna promenljiva zvezda,takodje imam jos jednu zvezdu,da to je moguce ako se pitas makar za mene...ne mogu ti sad pricati zasto ali eto imam te 2 kostelacije,druga zvezda je Capricornus i one deluju na moju auru konstantno pored toga sto su moje zvezde vodilje.
Nadam se da cu pronaci nesto zanimljivo ovde kao sto si rekla posto za sada nema zive duse,hajmo jos malo setati pa cemo videti gde da odemo posle ako se ti slazes naravno.Daj ti meni odgovori na pitanje,sta mislis da li postoji zivot posle smrti i da li postoji raj,pakao i misticna stvorenja iz ova 2 mesta?

(Vergil je naravno to upitao posto je on bio u oba mesta ali vise u pakao gde je provodio najvise vremena bijuci se sa demonima i raznim stvorenjima a da ne spomenem to sto je sin demona Sparde i majke Eve smrtnice,u sustini on je polu demon/covek ili Nephilim deca palih andjela kako ih nazivaju stare knjige)

Celo vreme je zamišljeno posmatrala zvezde ali je u isto vreme bila uključena u razgovor. Ipak, njena odsutnost ju je koštala te se saplela o jedan kamen dok su se šetali. Nespretno je ustala te se nekako postiđeno zamislila i rekla:

"Izvini zbog moje nespretnosti. Kao mala sam uvek bila smotano dete. Iskreno se nadam da više ne misliš da sam neki opasan vojnik koji je došao da te privede ili nešto tome slično. Prosto, ja u svima vidim dobro a neki veruju da je to moja velika mana. Pre nekoliko nedelja sam pričala sa jednom osobom najnormalnije i iskreno, mislila sam da sklapamo sjajno prijateljstvo dok nije pobegao iz države. Izgleda da nije sve onako kako se čini zar nisam u pravu?"

Kada je to rekla shvatila je da mu nije odgovorila na pitanje pa je promislila i odgovorila:

"Iskreno, nikada nisam razmišljala na tu temu. Mislim da postoji mogućnost da postoji nešto takvo. Ja verujem u priču koju nosi moja zvezda a sudeći da je i ona povezana sa takvim stvarima bilo bi logično da i ja verujem u nešto takvo. Veruješ li ti u nešto takvo? Zanima me da li sam se srela sa istomišljenikom. Koliko se sećam ti si jedina osoba koja se razume u zvezde koju sam upoznala. "

Kada je to rekla setila se svoje sestre sa kojom je obožavala da gleda u zvezde. Svako sećanje na neki takav trenutak naterao bi je na suze. Niz lice je krenula da joj se sliva slana tečnost. Za kratko vreme su po podu padale kapljice njenih suza. Obrisala ih je te pogledala u Kitsunu te ga upitala:

"Imaš li ti brata ili sestru? Ako imaš, gde je sad? Da li ti nedostaje?"

Dok su Vergil i Sakura pricali,ona se saplela i pala na pod,kad je ustala izvinula se na saprljtljavosti te je Vergil rekao:

"za sta se izvinjavas?! Jesi li dobro?"

Vergil je prisao Sakuri i pitao je da li sve u redu?

Mogu ti reci da si veoma dobra osoba i emotivna znam citati ljude,pricam po iskustvu ne moj brinuti za tu osobu ako te je napustila nije te ni zasluzila,sto se tice teme za sledeci zivot mogu ti samo reci da postoji al ne pitaj me kako to znam ne smem ti reci,u sledecem zivotu videces svoje voljene Sakura,ne brini...Ja imam samo jednog brata i nisam bas u dobrim odnosima sa njim.

Sakura ga gleda sa suznim ocima dok slusa Vergilov monolog


Vergil je primetio da place jer je nemoguce izbeci to i nije je nista pitao samo joj je prisao,zagrlio,pogledao u oci i dok su onako bili bliski rekao joj da ne brine ni zasta,da ce biti sve u redu neka samo veruje u sebe,Vergil joj prisao blize...i.. poljubac se desio,nakon toga...

Izvini Sakura,stvarno nisam imao nameru al su me emocije ponele...ehm...izvini ali moram da idem sada,ceka me dug dan sutra moram nesto da zavrsavam,mozda je ovo cak i zbogom...

Dok je plakala Kitsune joj ie prišao i poljubio ju je. Sakura ga je odmah odgurnula i upitno i besno pogledala.

"Da li si ti normalan? To što sam bila fina prema tebi ne znači da sam zaljubljena već da sam takva. Kako si mogao to da mi uradiš? Da li si pomislio da se meni sviđa neko drugi?"

Kada je to rekla okrenula se i krenula da trči sa suzama u očima. Bila je razočarana jer se tome zaista nije nadala. Takođe, nekako se osećala loše jer ju je poljubio neko dok su se njoj po mislima lutala potpuno druga osoba. Brzo je istrčala iz ulica...

Nagito i Sakura su ulazili u ulice gde je sve počelo. Kada je zakoračila u njih odmah se osetila nekako drugačije. Bilo joj je drago što je ponovo u ovim ulicama sa Nagitom. Pogledala je u njihove isprepletane prste dok je on govorio.

"Uvek ću biti uz tebe šta god da se desi."

Rekla je te mu se široko osmehnula i otisnula sitan poljubac na njegove usne. Bila je mnogo srećna uz njega. Nikada nije zamišljala da će se nešto ovako dogoditi i da ona može ikada biti srećna. Pogledala je ka Nagitu dok joj se na licu nalazio setni osmeh.

"Sećaš li se kada je sve počelo? Baš u ovoj ulici sam prišla tebi i Kawamatsuu. Teško mi je da poverujem kako smo uspeli da iz potpunih stranaca pređemo u osobe kojima najviše verujemo. Hvala ti Nagito. Da te nisam srela ne verujem da bih ikada spoznala pravu sreću."

U glasu joj se čula nostalgija dok je pogledom lutla po svakom ćošku u kom su imali makar i najmanje sećanje.

Sakura je uživala u celoj nostalgiji sa Nagitom. Svaki cošak tih mračnih ulica bio je osvetljen nekim sećanjem. Čvrsto je stezala Nagitovu ruku dok je u sebi razmisljala koliko je ona zapravo imala sreće tog sumornog dana. Cula je njegov topao glas i uz osmeh rekla:

"Naravno da se sećam. Sećam se svakog momenta. Par puta sam dolazila ovde sama kako bih bila sigurna da su sećanja ostala ista kao što su bila kada sam ih ostavila. "

Nastavili si šetnju i naišli na njihovu klupu.

"Da li ti ovo mesto izgleda poznato Nagito?"

Reče te izvuče svoju ruku iz Nagitove i potrča da sedne na klupu.

Čim su seli na klupu Sakura se pribi uz Nagita. Kroz misli joj prođe neki strah. Pomislila je da bi se u svakom trenutku mogao pojaviti neko ko će prekinuti njihovo uživanje. Gledala je u njegove prelepe oči koje su imale neki poseban sjaj. Kroz maglu se prisetila njihovog razovora o zvezdama baš na toj klupi.

"Šta misliš Nagito..da li bi nas dvoje bili zajedno da nisi pristao da delimo zvezdu?"

Pogledala je ka nebu ali zbog svetlosti dana nije uspela da vidi Oriona već razigrane oblake koji plutaju po svetlom nebu. Oslonila je glavu na Nagitovo rame i uživala u tišini koja je prevladavala ovim ulicama. Tada se setila onog mučnog događaja kada je Nagito napravio eksploziju u parku. Setila se svih prolivenih suza zbog straha da ga je izgubila. Koliko je to bilo bolno tada dok sada sedi na klupi naslonjena na njegovo rame. Pogled prebaci ka Nagitu te ga molećivo pogleda.

"Možeš li da mi obećaš nešto?"

Dok su sedeli zajedno zagrljeni Sakura se topila u Nagitovom zagrljaju. Dok je Nagito govorio Sakuri je srce zaigralo. Bila je srećna pored njega. Čim je čula njegov odgovor poljubila ga je u obraz te mu čvrsto stegla ruku. Dok su tako sedeli primetila je da ga je zbunila pitanjem pa je rešila da mu razjasni.

"Molim te, brini se malo za sebe... Sećaš se onog puta kada si se usprotivio Hondi u parku? Na sekund sam mislila da te nikada.... Samo nemoj to da radiš. Razumem da nas to što smo vojnici dovodi u rizik ali se bar potrudi da nađeš opciju gde bi ti preživeo... Šta god da se desi tebi dešava se i meni samo dva puta gore."

Rekla je to te ga čvrsto zagrlila. Dok su sedeli tako u tišini nasmejano je pomislila

(Koliko je ovde lepo i mirno.... Drago mi je što sve mogu da podelim sa njim. Čak i tišinu...)

Sedeli su tako zagrljeni satima. Sakura ga je pažljivo slušala i bila je donekle srećna. Ipak, bila je svesna jedne jedine opcije. Ona nikada nije bila preterano srećna. Svaki lažni osmeh ju je boleo kao jedna nova rana. Samo što je svaka bila sve dublja i dublja. Iza njenog nasmejanog lica krilo se mnoštvo depresivnih noći za koje je samo ona znala. Iza zelenih očiju krile su se mnoge suze koje niko nije video. Znala je da plače pred ljudima ali ne uvek. To bi se desilo samo kada ne bi mogla da se kontroliše. Tek pored Nagita uspela je da spozna pravu sreću koju je godinama čekala. Tek je sa Nagitom bezbrižno trčala popud deteta. Tek je pred njim pokazala stranu uplakanog deteta koje se boji. Pred njim je uspela da razruši zidine koje je godinama gradila. Postavila mu je to pitanje samo iz razloga jer je želela da neće nikada odustati. Niie bila presrećna jer je bila svesna da joj bez Nagita ni ovaj svet ne vredi. Postao bi bleda ljuštura njihovih sećanja. Prosto, bez Nagita ne bi bilo ni nje. Bilo joj je pomalo čudno kako je uspeo da joj se toliko uvuče u srce. Nikada se nije nadala da će nekog voleti više od sebe. Uvek je bila sama. Sada, kada je osetila kako je to imati nekoga u teškim trenutcima nije mogla da se vrati na staro. Nije želela da Nagito shvati šta joj se mota po glavi pa je potvrdno klimnula glavom.

(Kada bi samo znao da neću dozvoliti sebi da dočekam da mi mašeš na mestu gde se nalazi Orion. Ali ti to ne smeš da znaš. Onda bi me sigurno odgovarao. Terao bi me da ti se zakunem da ću nastaviti dalje a ja to ne bih mogla...)

"Hvala ti Nagito... Razumem o čemu mi pričaš. Ni ja ne bih ni sekund razmišljala da dam svoj život za tebe. Previše mi značiš..."

Gubljenje u tim očima i licu sjajnijem od svetlosnih zraka Sakuri je postala navika. Sunce je obasjavalo njegovo bledo lice i činilo ga još sjajnijim. Zbog tolike udubljenosti u proučavanje svakog milimetra njegovog lica, svako udubljenje ili crta na njegovom prelepom licu Sakuri nije bila strana. Želela je da ga savršeno upamti kako bi večno bio uz nju. Znala je da će sva toplota i sigurnost pa i osećaj sreće nestati ako sw bude odvojila od njega ali nije očajavala. Želela je da bude srećna. Da izvor njene sreće bude iščekivanje njegovog ponovnog dolaska. Svaki njegov poljubac činio joj je veću želju za njim. Kada god bi čula njegov glas trudila bi se da upamti svaki ton i notu u njegovom glasu. Svaku njegovu reč. Znala je da ni on sam ne bi dozvolio da se žrtvuje zbog njega ali nikada ne bi mogla nastaviti nakon toga. Kako bi se opustila i odklonila loše misli, lepše se namestila u njegovom zagrljaju i tako udisala njegov miris. To bi je smirilo u bilo kojoj situaciji. Čim je čula njegov predlog radosno se osmehnula te rekla:

"Naravno. Ja trenutno ne želim da nas odvoji ništa. Zato ću sigurno poći sa tobom. Patroliranje je dobar izgovor zašto šetamo zajedno. "

Skakanje popud deteta prelazilo je u Sakurinu naviku pored Nagita. Skakutala bi od uzbuđenja uz poneki osmeh. Ipak, Nagito je imao drugačije planove. Čim ju je podigao u naručje, refleksivno je stavila ruke oko njegovog vrata. Uživala je u svakom momentu sa njim. Dok ga je slušala malo je promislila pa mu rekla:

"Znam Nagito ali nisam sigurna da bi bilo pametno ni da me držiš za ruku. Ipak, kako bi to izgledalo iz perspektive drugih. Sigurno bi neko primetio i onda bi dolazila dobacivanja sa strane što ti svakako ne treba. Ako već želiš da znaš da sam uz tebe mogu da te držim za kraj jakne ili nešto tako. To će se manje primetiti."

Na trenutak se uplašila da se Nagito naljutio pa mu je otisnula kratak poljubac na usne.

"Nemoj da misliš da ne želim da me držiš za ruku. Samo se brinem za tvoj ugled."

Joooj koliko je ovde jezivo,sve je prljavo i strokavo.Ovde je sve napusteno nema nikoga.Kada bih barem neko dosao da mi pravi drustvo ovde je jako,jako dosadno valjda ce imati nekog zivota ovde.Moglo bih uz nekoliko gradjana sve to da se sredi i bilo bi kao bombonica.

Posle onog dogadjaja sa Sakurom,Vergil je odlucio da se opet uputi mracnim ulicama,razisljao je da li je to bilo ok sto je uradio Sakuri i razmisljao je i razmisljao sve dok nije ugledao jednog cudnog lika nije imao telo ljudskog bica ali je imao istu strukturu kao covek,prisao mu je i pitao ga:

"Dobro vece gospodine da li ste novi ovde,kako ste zavrsili ovde sta trazite po ovim mracnim ulicama?"

Uh hvala bogu napokon da ugledam nekoga u ovim mracnim ulicama.Ne znam ni ja kako sam zavrsio ovde,isao sam i isao i eto ali hvala bogu vi ste ovde dosli.Stvarno bih ti bio zahvalan ako bi hteo da mi pomognes da ove mracne ulice pretvorimo u nesto lepse.Jer je ovde stvarno sve strokavo i aljkavo.

"Polako druze treba vremena za to ako hoces da ulepsas ove ulice moras da krenes korak po korak mada ne vidim razlog zasto bi to radio sta imas ti od toga sta te vezuje za ove ulice jel si odrastao ovde pa sta,ja ti mogu pomoci malo nesto da sredis ali necu moci vise od toga jer ne planiram da ostajem dugo ovde,a ne bi ni ti trebao,ciljaj visoko druze ne moj se zadovoljavati ovim bednim zivotom podji sa mnom,nego...nisi mi odgovorio kako se ti zoves?Ja sam Vergil ali ne moj me tako zvati pred svima ovo sam samo tebi rekao i nikom drugom jer vidim u tebi jednu potencijalnu zverinu kao warrior-a i bices mi koristan u ostvarivanju svojih ciljevi kao sto bih i ja tebi bio a trebaju mi pomocnici tako da oboje dobijamo u ovom slucaju,znaci da ponovim pred drugima mi se obracaj kao Kitsune ne bih da kompromitujem svoj identitet jel to ok druze?"

I tako su se upoznali Vergil i Rafaelo,nije proslo mnogo vremena a da su se oni vec sprijatelji i razumeli onako na prvoj lopti,velika saradnja se ugleda na njih

"Nista hajmo sada da se prosetamo da se bolje upoznamo treba ce nam da znamo sto vise jedno o drugom a i ne bih da ostajem ovde vidis da nas ljudi gledaju cudno"

Okej je,inace ja sam Raffaelo i mislim da si upravu ne bi trebalo da se zadovoljavam ovim bednim zivotom ionako se vidi da nema nicega u njemu.Ako zelis mogli bi smo da budemo neki tim ako se slazes?I hajdemo mi odavde sto pre da nadjemo neko bolje skloniste i da zajedno ostvarujemo svoje ciljeve.I stvarno mislim da bi smo bili jak tim

"Drago mi je Raffaelo ja sam Vergil,inace bicu ti kao mentor ako zelis mogu ti pomoci u dosta stvari kao na primer da budes bolji fighterr itd...bicu zamena splintera "hahaha"... a sto se tice za tim prerano je to jos moramo jos ti i ja nauciti dosta stvari da bih mogli da saradjujemo zajedno nismo dovoljno jaki jos uvek,znas kako ono kazu "only the strong survives" nema mesta za slabice ovde moramo biti najjaci od svih,hajmo sada u moje skladiste da mozemo jos vise na miru da caskamo i mogu ti pokazati moje vezbe za tehniku,snagu i preciznost"

*I tako su se polako Raffaelo i Vergil uputili ka njegovom domu polako

Pa da znas i treba mi pomoc da naucim nesto jer sam bas slab.Hajdemo u tvoje skladiste tamo mozemo da vezbamo i da se mnogo, mnogo bolje upoznamo.I treba da znamo mnogo vise jedan o drugom ako zelimo u buducnosti da budemo tim.I ako da bog mogli bi smo u buducnosti da imamo svoju drzavu.Ali pustimo mi sve, to mozemo ocekivati u malo daljoj buducnosti.Inace cime se ti bavis i odakle ti ovoliko skloniste.




Tako su Virgil i Raffaelo razgovarali i bolje se upoznavali.

Išao je ulicom gledajući prazne poglede ljudi iz najsiromašnijeg sloja. Malo se gadio ovog kraja, bio je tako prljav i ispunjen tugom. Srceparajući prizori su ostali urezani zauvijek u ovom predjelu grada, i naravno, urezivaće se još mnogo godina. Rimuru nije imao u planu da gleda takve situacije još dugo. Šetao je ulicama razmišljajući o budućnosti ostavljajući prošlost za sobom.

Šetao je tmurnim ulicama dok mu je glava letjela u oblacima. Odjednom ga je neko trznuo. Iznenadio se i pogledao. Bio je to krupan momak. Rimurua trenutno nije zanimalo da li je jači od njega, želio je da skupi saveznike. Obratio mu se normalnim tonom.

Opušteno, nema veze.

Lagano se nasmijao i odlučio da se pretstavi.

Ja sam Rimuru. Znam da te pitam iznenada, ali želim da upoznam nove ljude... Pa ako ako nemaš ništa protiv, možemo da prošetamo.