Ulice Siromašnih

Rimuru je shvatio da je ovaj lik prijateljski nastrojen. Krenuo je gledajući u Dantea, očekivao je da ga prati.

Pa, Dante, zanimaju me tvoji ciljevi. Planirao sam da izadjem iz ovog smetlišta i predjem u ljepše krajeve.

Zastao je na par trenutaka, a zatim iznova krenuo da govori.

Želio bih da nadjem nekoga u koga mogu da se pouzdam kada se pridružim vojsci. Ne znam mnogo mladih ljudi ovdje, više sam samotnjak. Svi koje poznajem su, blago rečeno, kukavice. Činiš mi se kao neko jak i izdržljiv.

Izdahnuo je.

Možda previše pitam...

Shvatio sam da ova zemlja treba mladu podršku i ja ću učiniti sve što mogu da bih došao do pozicije koja mi odgovara. Imam ambicije.

Gledao je u nebo razmišljajući o pljusku i hladnim vremenima. Nije mogao da ostaje tu, trebala mu je čista posteljina i topao obrok, ali znao je da mora da grize za takvo nešto.

Hajde da uđemo u vojsku zajedno i pokažemo tim jadnicima šta možemo.

Ne brini se mnogo, imam poznanike koji su uspjeli. Osim toga, lakše će nam biti ako se budemo držali zajedno. Kada pređemo u ljepši dio grada, moraćemo naći još saveznika...

Rekao je zamišljeno i stavio ruke iza glave. Biće teško, znao je, ali nije želio da uliva nervozu ili strah u Dantea.

Nažalost, moraćemo to da zaslužimo. Ali dobro, vjerujem da mi to možemo.

Nasmijao se Rimuru, on je inače bio opušten i ponašao se prijatno. Nije volio da bude neraspoložen. Pogledao je Dantea u oči i progovorio.

Nadam se da me nećeš izdati. Očekujem te u svojoj brigadi kad postanem neko bitan.

Rimuru se slatko nasmijao te pružio ruku Danteu.

Neću dozvoliti nikome da bude bolji od mene. Naravno, želim da se potrudimo obojica. Da, neka tako bude...

Rekao je to raspoloženim glasom i kroz smijeh. Djelovao mu je kao dobar čovjek i kao osoba od povjerenja.

Sviđa mi se tvoje samopouzdanje. Biće nešto od tebe, nadam se.

Nasmijao se lagano i uputio ka središnjim djelovima siromašnog kraja. Pričali su opušteno i o raznim temama. Dante mu se svidio kao čovjek, nije djelovao iskvareno. Možda je ovo početak nekog dobrog prijateljstva.

Ino se šetala mračnim, hladnim i pustim ulicama. Povremeno bacajući pogled iza sebe kako bi bila sigurna u to da je niko ne prati... Sve oko nje bilo je nekako pomalo depresivno i mračno. Zaista se dugo šetala pokušavajući pronaći nekog sa kim bi mogla da porazgovara, ali kako je vreme odmicalo i kako nije naišla ni na jednu osobu polako je počinjala da gubi nadu.

"Koliko je mračno i sablasno u ovim ulicama.... Pitam se šta li Sakura sad radi, šta joj se desilo one noći?"

Sakura se razigrano šetkala ulicama. Uživala je u ovim ulicama koliko god da one sumorno izgledale spolja. Povremeno bi bacila pogled na prolaznike koji su je sa čuđenjem gledali. Nije bila uvređena jer je bila svesna da iz daleka izgleda kao dete u odelu vojnika. Dok je veselo prolazila ulicama ugledala je jednu lepu, visoku devojku plave kose. Malo je promislila ali je ubrzo shvatila da je nikada ranije nije ugledala. Polako joj je prilazila ali sa znatno ozbiljnijim hodom.

"Ko si ti? Nisam te viđala u ovim ulicama... "

Prišla joj je bliže te uspela da je pogleda u oči. U momentu ju je srce steglo ali nije shvatila razlog. Samo je shvatila da prepoznaje te oči.

Ino je i dalje šetala ulicama ali je već bila znatno umorna i sve više je gubila nadu da će ovde bilo koga sresti sa kim bi mogla da razgovara. Odjednom je čula neki ženski glas, kada se okrenula ugledala je prelepu rozokosu devojku u odelu vojnika i odlučila da joj priđe malo bliže iako je bila malo uplašena.



“Zdravo, ja sam Ino. Prvi put se nalazim u ovim ulicama... “



Celo to vreme gledala ju je sa određenom dozom straha i nepoverenja...

Što ju je više gledala to joj se više činila poznatom. Još uvek nije mogla da dokuči odakle je poznaje ali nije odustajala. Saslušala ju je te na momenat zanemala.

(Tako se zvala i....... Ma nije moguće..... To je sigurno slučajnost)

"Ja sam Sakura, drago mi je. Takođe, nemoj se brinuti, ja jesam vojnik ali sam poprilično detinjasta. Neću ti ništa učiniti samo želim da te upoznam. "

Rekla je te joj se prijateljski nasmejala. Po koji put bi bacila pogled na plavo nebo po kom su letele ptice. U jednom momentu joj se učinilo da je videla i onu malu plavu ptičicu kojoj je pomogla pre par nedelja.

Približila se devojci i pogledala je u oči, bile su prelepe ali imala je osećaj kao da je negde videla iste. Kada joj se devojka predstavila osetila je kako ju je nešto steglo oko srca...


(Ova devojka mi deluje baš poznato, kao da sam je negde već videla... Možda bih trebala da je pitam, možda smo se zaista negde srele...)


“Ovaj....da se mi negde nismo srele?”

Gledavši njene oči polako se slamala iznutra. Ali njeno pitanje ju je probadalo sve dublje.... U tom momentu je bila potpuno pogubljena. Nije znala šta joj se događa. Ruke su joj se na momenat zatresle ali se ubrzo smirila. Duboko je uzdahnula te joj kratko i odsečno rekla:

"Ne... ne verujem."

Setila se da bi trebala da ide malo da vežba jer je poprilično ispala iz forme.

"Drago mi je da smo se upoznale Ino ali bih morala da pođem sada. Do sledećeg susreta."

Prijateljski se nasmeja te se okrete i krene polako. Čim se odmakla na licu je imala popriličan šok koji se trudila da prikirije.

Bila je prilično razočarana odgovorom koji je dobila od Sakure jer je duboko u sebi i dalje verovala da su se njih dve negde ranije srele. Njene oči su joj bile toliko poznate, imala je neki čudan osećaj koji se nije mogao opisati rečima.



“Bilo mi je drago da te upoznam Sakura, nadam se da ćemo se ponovo sresti.”



Gledala je Sakuru kako poloko odlazi i nestaje iz njenog vidokruga....Odlučila je da i ona polako krene i da još malo istraži ove ulice.

Kada je Sakura otišla Ino je nastavila da šeta i razgleda ove ulice.... Osećala se prilično usamljeno i tužno, razmišljala je gde može da ode i šta može da radi..... Odjednom se trže jer njene misli prekinu neki nepoznati muški glas... Kada se okrenula videla je visokog lika u uniformi koja je bila slična Sakurinoj, na trenutak je pomislila da se njih dvoje možda čak i poznaju.



Dobar dan, ja sam Ino. Nisam ranije bila u ovim ulicama. Paaa.... moja priča je prilično komplikovana, dolazim iz jednog sela po imenu Arakus ali tamo nisam bila jako dugo... Poznaješ li možda Sakuru?

Bilo joj je drago što je rekao da zna Sakuru, želela je da sazna nešto više o njoj kao i o ovom mestu.



Zapravo nju sam upoznala pre nekoliko sati šetajući se ovim ulicama, deluje kao vrlo fina osoba, imam osećaj kao da sam je negde ranije srela ali ne mogu da se setim... Odakle je ti poznaješ?



Tien ispruži ruku  prema Ino i pruži joj komad crne čokolade koji je Ino sa osmehom prihvatila a zatim mu se zahvalila.

Hvala ti.

Pažljivo je slušala Tiena dok je pričao i pažljivo je pratila svaki njegov pokret... Tien joj se činio kao zaista ljubazna osoba i bilo joj je drago da je srela nekog poput njega. Zatim pridje i sede pored njega jer je bila prilično izmorena od tolikog hodanja i više nije imala snage...



Čokolada je prelepa, hvala ti. Mogu li znati odakle si ti?

Sva njena pažnja bila je usmerena ka Tienu, ali povremeno bi bacila pogled iza sebe kako bi bila sigurna da je niko ne prati.... Dok ga je slušala kako priča sve više je počinjao da joj se dopada kao osoba...



Hvala ti što brineš za mene.



Zastala je na par trenutaka jer je bila previše umorna, ali se trudila da to ne pokazuje, a zatim nastavila da priča.



Iskreno nisam baš puno razmišljala o svojoj budućnosti jer nije bilo ni prilike, nemam neke planove što se toga tiče ali mi se dopada tvoja ideja da se priključim vojsci.... Da li možda imaš neke obaveze? Nadam se da te ne zadržavam...

Ovaj.....sa novcem nekako....ali da, zašto da ne. Lepo je što brineš, hvala ti.



Nasmeja se ljupko te malo zaćuta.

Nekoliko trenutaka je vladala neprijatna tišina koju ona odluči da prekine...



Znaš, volela bih da vas malo bolje upoznam.... Sakuru i tebe. Oboje ste vrlo fini i drago mi je što sam naišla na vas.



Na trenutak pogleda u nebo te se nasmeja i ponovo pogleda u Tiena.